Када путујем у Кину носим…

Стефана из огранка у Кини нам представља шта је то без чега не креће у Кину!

Када путујем у Кину носим…

 

Србија, ова земља у срцу Балкана, одувек је била оаза кулинарског ужитка и културне разноликости. Тек када сам закорачила на тло Кине, шватила сам дубину богатства наше кухиње. Нама позната јела, попут сарме, мусаке, ђувеча и паприкаша, могу се пронаћи у кухињама широм Мађарске, Бугарске и Румуније, али и у свим турским и арапским крчмама од Београда па до Багдада, но ниједан њихов покушај не досеже до кулинарних висина српске варијанте.

Поносно бих својим пријатељима донела суво месо и ракију, аутентичне посластице које сведоче о традицији и укусу Србије. Иако у неким градовима постоје кинеске радње са смокијем, чипсевима и плазмом, то је само мала селекција која показује оригиналност и карактер наших домаћих производа. У доба “онлине” доставе, без обзира у којем делу Кине се налазите, пакетић са српским специјалитетима стиже вам на праг за само дан-два, носивши са собом арому и душу наше кулинарске традиције.

Међутим, оно што сматрам апсолутно незамењивим јесте наша кафа. Кинеске кафе често подбацују у интензитету укуса који пружа добро скувана домаћа кафа. Нема замене за мирисну, снажну црну течност која нас буди из сна, пружајући нам осећај топлине и удобности.

У широком спектру српских специјалитета који би оплеменили тањир далеко од домовине, ту су још и ајвар, чварци, домаћи мед, и пиротски качкаваљ. Ове посластице не само да дочаравају укусе наше земље, већ и носе са собом мирис прошлости, спој традиције и савремености.

Док се свет убрзано мења, а границе постају све невидљивије, очување и дељење културне баштине постају изузетно важни. Кроз једноставну размену хране, као универзалног језика, можемо приближити људе и културе, чинећи свет богатијим местом. У сваком залогају српске традиције у Кини, осећа се понос, љубав и поштовање према коренима који су нас обликовали.

0 Komentari

Slične objave