Ђорђе Андрејевић-Кун: Шпанија у срцу

Да ли знате ко је остао упамћен као једини сликар југословенског порекла који је припадао Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату (1936-1939)? Реч је о српском левичарском борцу Ђорђу Андрејевићу, познатијем под надимком Кун. Био је члан Српске академије наука и уметности, професор Академије ликовних уметности у Београду и ректор Уметничке академије.

Кун је рођен 1904. године у пољском граду Вроцлаву, који је у то време припадао територији Немачког царства, као четврто дете Вељка Андрејевића Куна и његове супруге Гертруде. Имајући за узора свог оца, графичког мајстора и гравера, Ђорђе је од малих ногу постао веома наклоњен уметности.   

По доласку са породицом у Београд 1914. године, учи штампарски занат, а потом се одлучује за студије сликарства на Уметничкој школи. Захваљујући свом неприкосновеном таленту, добија прилику за усавршавање у Италији, а затим наставља школовање у француској престоници, где ће продати и своје прве слике. 

Још као шегрт у радионици свог оца, волео је да проводи доста времена са радницима, те је одлучио да се учлани у Удружење графичких радника, окрећући се тада све популарнијим левичарским идеологијама. Значајном прекретницом у његовом стваралаштву сматра се 1934. година, када је у Москви одржан светски конгрес писаца и први пут употребљен појам „социјалистичког реализма“. Дубоко импресиониран темом свакодневнице радника и њихове борбе против класног непријатеља, Кун обелодањује мапу графика под именом „Крваво злато“, чија је тематика инспирисана сценама из борског рудника бакра, у коме је и сам провео месец дана.

Осим тога, био је и један од оснивача уметничко-политичког покрета „Живот“, који је због свог илегалног деловања био подвргнут константном надзору полиције. Под начелом „За борбени реализам“, окупљао је све оне који су били спремни на борбу против суровог капиталистичког система, залажући се за једнакост људских права, побољшање статуса радника и права жена.

Тридесетих година двадесетог века вођен је чувени Шпански грађански рат (1936-1939), између републиканаца са једне, и националиста предвођених Франсиском Франком са друге стране. На страни републиканаца борило се неколико десетина хиљада добровољаца из целог света, припадници тзв. Интернационалних бригада, од којих је чак 1700 потицало из Југославије, упркос оштром противљењу југословенских власти. Премда је међу њима било супротних политичких и идеолошких уверења, сви они су били уједињени у заједничком циљу да стану на пут облаку фашизма који се надвијао над Европом. 

Тако се и Кун, истакнути југословенски уметник, придружује Бригадама и одлази на фронт у Шпанију 1937. године. Пре самог одласка, помагао је илегалцима који су одлазили тамо да се боре, израђујући им лажне документе. Након доношења одлуке о распуштању Интернационалних бригада из Шпаније 1938. године, југословенски борци су се током фебруара 1939. повлачили преко Пиринеја у Француску, од којих су многи умрли у француским логорима, будући да им југословенске власти нису дозвољавале повратак у земљу. Уз помоћ Комунистичке партије Југославије, илегалним путем, у земљу је успело да се врати свега 250 преживелих добровољаца, формирајући редове народноослободилачких јединица, под будним оком полиције. Као што се може претпоставити, међу њима се нашао и Ђорђе Андрејевић-Кун.

По повратку у Београд, инспирисан борбама у којима је и сам био протагониста, Кун објављује потресно сведочанство о страдању шпанског народа, али и о јуначкој борби Интернационалних бригада - мапу графика под називом „За слободу“ (1939). На огромну жалост, полиција је запленила и уништила његове графике, укључујући и дрворезе. Тек је по завршетку Другог светског рата, овог пута као припадник партизанских редова, Кун успео да спаси своје уништене хронике о рату у Шпанији, тако што је захваљујући једном отиску и фотоцинкографији умножио чак триста педесет примерака.

Окарактерисан као „југословенски Пикасо“, успео је да ослика сву драму рата, приказујући муке и патњу шпанског народа, борбу против фашизма на улицама и страдале рањенике. Врло јасна и једноставна црно-бела техника графике представљала је за њега моћно изражајно средство друштвено ангажоване уметности и омогућила му да дочара сву оштрину мучних успомена, ширећи левичарске идеје и подижући свест о неопходности борбе за људска права и слободе. Већина критичара сматра да највећи квалитет Куновог дела лежи управо у томе што га је приказао очевидац датих догађаја. Једна од најистакнутијих слика из овог опуса јесте свакако „No pasarán”, на којој је представљена жена са пушком, и за коју се, након проучавања целокупне документације и фотографија, закључило да се вероватно ради о истакнутој шпанској политичарки и комунисткињи Долорес Ибарури, познатијој као „La Pasionaria”. Избор женског протагонисте има симболичну поруку, и не сматра се само метафором новог друштвено-политичког поретка, већ и јасно одражава Кунову истинску веру у равноправност полова. 

Након ослобођења од немачке окупације, објавио је мапу цртежа под називом „Партизани“, приказујући монструозне злочине окупатора, али и мотиве везане за обнову земље. Био је задужен за стварање грба и новчаница нове југословенске државе, основане 1943. године на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. За живота је одликован бројним признањима, а умире 1964. године у Београду.