Аеродром Никола Тесла. Десети децембар две хиљаде двадесете, вечерњи часови. Троје колега из групе , чија ће имена у овој причи зарад њихове приватности бити промењена, и ја полазимо за Русију. Дакле Јована, Алекса и рецимо, ‘ајде, Душан поздрављају се са родитељима и пријатељима, док ја грлим сестру и брата. Летимо преко Москве и у Санкт-Петербург стижемо око поноћи. Нервозан сам док идемо ка пасошкој контроли, јер сам добио само карту до Москве, карту за други лет ми нису одштампали (мислио сам да ћу због тога остати у Москви, уствари сам само морао тамо да их замолим да ми одштампају другу карту), Алекса се још увек грли са неким друговима, Јована држи Душана за рукав, док се исти пита са каквом ли је децом пошао у Русију. Нас троје смо исто годиште, а Душан је нешто старији, добро не нешто, доста старији, он полази на мастер студије (не заборавите да преко програма Руског дома можете да конкуришете и за мастер студије).

До Москве смо летели без проблема, а кад смо слетели на писту пилот нам је на лошем енглеском, а затим и на руском, који смо после готово два месеца на припремном одељењу јако добро разумели, саопштио отприлике следеће: ,,Драги путници успешно смо слетели, 22.45 је по локалном времену, напољу је пријатних минус петнаест степени.”. Јасно је нама било да не идемо на Кубу или Хаваје већ у Русију и да нас чекају хладне температуре и снег, обукли смо јакне, имали капе и рукавице, неки чак и шал, али нико од нас није стварно био спреман за руску зиму. Месец дана касније са осмехом ћемо се присећати те вечери и тога како смо се тад жалили на хладноћу коју смо морали да истрпимо оних двадесетак корака од авиона до аутобуса, док седимо у соби, а напољу се све леди на око минус тридесет. Него да се вратимо на наш пут.

Аеродром у Москви је огроман. Заиста огроман. Толико огроман да се са терминала за интернационалне летове на терминал за међуградске летове иде возом. Ипак морате да будете геније како бисте се изгубили на аеродрому, зар не? Буквално вам је све написано, знакови су свуда око вас. Не, нисмо се изгубили, ако сте то помислили, мада неколико пута јесмо мислили да не идемо где треба. Пут од Москве до Санкт-Петербурга био је кратак (45 минута) и пријатан. Некако смо се снашли да на аеродрому Пулково наручимо такси.

Излазимо са аеродрома и прилази нам човек из неке од средњеазијских република и пита нас на лошем руском нешто о таксију, а ми му (на исто тако лошем руском) одговарамо да смо већ наручили такси и да нам не треба други. Након пар минута препирања схватамо да је он заправо возач таксија који смо наручили. Такси је испрва ишао аутопутем, а затим скренуо на мање прометни, доста мрачнији пут. Имајте на уму да смо сво четворо по при пут били у Русији, нисмо ни знали где идемо. Ми смо возачу само рекли адресу коју су нам мејлом послали из студентске службе (усклопу стипендије добијате и место у дому, можда је требало то раније да споменем.) 

Санкт-Петербуршки државни универзитет има неколико домова распоређених по читавом граду, а постоји и студентски град у месту Петерхоф са двадесетак домова. Петерхоф се налази на око два сата вожње градски саобраћајем (или педесетак минута возом) од Санкт-Петербурга и доста је мање урбан од северне престонице Русије. Како ми нисмо имали појма о томе, озбиљно смо се забринули за нашу безбедност, док нас је таксиста возио даље. Ипак безбедно смо стигли до студентског града.

Свако од нас извадио је своје фасцикле и промрзлим прстима тражио позивно писмо како би га показао остарелом портиру. Како би сте ушли у студентски град, а потом и у ваш дом, а затим и изашли из истих потребна вам је студентска картица. Сваком од нас портир је издао по једну привремену и послао нас у дом-хотел, где је требало да преноћимо и сутра одемо у дом-карантин (тада је четрнаестодневни карантин био обавезан приликом уласка у државу, без обзиран на то што сте морали да радите ПЦР тест како бисте уопште ушли у Руску Федерацију). Сместили смо се тај дом-хотел уз помоћ једне јако фине жене која је ту радила.

Интернета није било, а нико од нас није купио картицу за мобилни телефон, јер су све радње на аеродрому биле затворене, вода је била хладна, а просторије не баш најчистије. Ипак тешили смо се тиме да смо у том дому само једно вече и већ сутра идемо одатле, зар не?

Следеће недеље: Фали ти један папир.

Линк ка претходном тексту: http://community.ossi.rs/rs/ruski-dnevnik-glava-druga-viza-kriza-pripremno-beograd